Home Vijesti Regija Martovski program, 14 godina kasnije

Martovski program, 14 godina kasnije

0
623

Pre tačno 14 godina na Kosovu je počelo dvodnevno nasilje Albanaca nad tamošnjim Srbima. U neredima, nazvanim “Martovski pogrom”, ubijeno je najmanje 19 osoba, uz ukupno oko 1.000 povređenih. Proterano je oko 4.000 Srba, uništeno 800 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata. Iako istraga nikada nije stigla do organizatora, iz međunarodnih misija već godinama nema ni glasa o eventualnim novim detaljima.

Povod za pogrom bilo je naopako tumačenje nesreće u kojoj su stradala tri albanska dečaka. Iako su zvaničnici Unmika negirali bilo kakvu vezu Srba sa tom tragedijom, albanski mediji, citirajući zapaljive izjave političara, odigrali su ulogu okidača u događajima koji su usledili.

“Dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo bilo kojeg pojedinca ili pojedinaca”, navodi se u izveštaju međunarodnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici Pitera Tinslija, načinjenom posle istrage utapanja trojice albanskih dečaka u Ibru.

Tadašnji portparol policije Unmika Derek Čepel je u prvim reakcijama po izbijanju nasilja, takođe, demantovao da su albanski dečaci nastradali bežeći od Srba.

Prema albanskoj verziji događaja, oni su 16. marta 2004. godine, bežeći od ljudi iz srpskog sela Zupče, upali u Ibar i udavili se. Događaj je obznanio čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Halit Barani, opisujući ga kao “napad srpskih bandita”, što je izazvalo bes među kosovskim Albancima, koje, kako se u narednim danima ispostavilo, skoro 19.000 pripadnika Kfora, angažovanih da smire nerede, nije bilo u stanju da zauzda.

Baranijeva reputacija, još ranije bila je prilično uzdrmana, kada je američki dnevnik Volstrit džornal istražujući ratne događaje na Kosovu, otkrio da je izmislio priču o paljenju tela kosovskih Albanaca u pećima kombinata “Trepča”.

Šezdesetak sati “visokog napona” na Kosovu okončano je pošto je NATO uputio pojačanja predvođena komandantom južnog krila te Alijanse, admiralom Gregorijem Džonsonom.

Broj od 19 mrtvih važi za zvaničan broj žrtava iz izveštaja Unmika, koji su Ujedinjene nacije objavile aprila 2004. godine. Van izveštaja ostalo je nekoliko neidentifikovanih tela iz prištinske mrtvačnice. Prema novijim izveštajima, ukupno je stradalo 27 osoba, 15 Albanaca i 12 Srba.

Povređene su ukupno 954 osobe, među kojima 61 iz redova Kfora i 65 Unmikovih policajaca. Oko 150 Srba ozbiljno je povređeno u njihovim kućama. Zapaljeno još 90 aškalijskih kuća, kao i dve albanske. Proterano je više od 4.000 Srba.

Više od 800 objekata, uključujući 35 crkava i manastira, teško je oštećeno ili potpuno uništeno. Prema procenama Unmika, u neredima je, na 33 lokacije, učestvovalo oko 60.000 Albanaca. Zapaljena su 72 vozila međunarodnih snaga. Statistika Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pokazuje da je, zbog martovskog nasilja, kosovsko pravosuđe pokrenulo 400 slučajeva.

Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su, u Beogradu i Nišu, zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice.

Tokom talasa nasilja, zabeleženo je i nekoliko slučajeva kada su Albanci pomagali napadnutim Srbima. Neki od njih i sami su postali mete ekstremista. Prvi od lidera kosovskih Albanaca, koji je pozvao na smirivanje tenzija, bio je sada pokojni Bajram Redžepi.

Prema izveštajima policije Unmika, u međusobnim obračunima međunarodnih policajaca i njihovih kosovskih kolega, nekoliko policajaca je ranjeno, ali motivi tih sukoba, ukoliko nije bila reč o proizvodu opšteg haosa, nisu baš najjasnije rasvetljeni.

Istovremeno, pokrenuta je serija političkih događaja, poput izveštaja specijalnog izaslanika šefa Ujedinjenih nacija Kaja Ejdea i opservacija zapadnih zvaničnika da je nerešen status bio jedan od ključnih pokretača nemira, što je četiri godine kasnije korišćeno kao jedno od objašnjenja za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

Dva dana nasilja

Neredi su počeli pošto je broj demonstranata u nekoliko kosovskih gradova, uz kontroverzna tumačenja utapanja trojice dečaka u ključnim medijskim kućama poput Radio-televizije Kosova, sa par hiljada porastao na punih 60.000. Na vrhuncu, nasilne demonstracije su istovremeno zahvatile 33 mesta na Kosovu.

“Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja o događajima 17. i 18. marta, stvari na Kosovu mogle su krenuti sasvim drugim tokom”, navodi se izveštaju prištinske kancelarije OEBS-a za slobodu medija, objavljenom dva meseca posle martovskog nasilja.

Već oko podneva 17. marta, kako se navodi u 44 strane dugom izveštaju Unmika, demonstranti su se okupili u južnom delu Kosovske Mitrovice, blokirali prilaze gradu i posle kraćeg koškanja, pregazili barikadu na mostu na Ibru i zasuli okolne zgrade kamenicama i “molotovljevim koktelima”. Pripadnici Unmika su zatim odgovorili suzavcem i šok-bombama uspostavivši kakvu-takvu kontrolu.

Međutim, učesnici protesta su počeli da spaljuju Unmikova vozila, što je odvuklo pažnju policije i omogućilo da nekoliko neidentifikovanih osoba naoružanih “kalašnjikovima” pređe na severnu stranu. Nastavljeno je bombardovanje kamenicama.

U Prizrenu su u rano posle podne zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, da bi, zatim, popalila sve srpske objekte u gradu, uključujući crkvu, Bogosloviju i manastir Svetog arhangela Mihaila, iz koga su nemački vojnici prethodno evakuisali sveštenike, izazivajući bes medija u svojoj državi.

Priština je u vreme martovskog pogroma bila gotovo etnički čista – u gradu je ostalo svega nešto više od 200 Srba. Tog 17. marta demonstranti su zaposeli stanicu Unmika u naselju Vranjevac i zapalili više policijskih terenskih vozila.

Tridesetak Srba bilo je tada u zgradi “JU programa”, koju su Albanci zapalili. Nakon više pokušaja, snage Kfora evakuisale su ugrožene Srbe. Zapaljena je i Crkva Svetog Nikole, Kfor je sprečio napad na Hram Hrista Spasa.

Istovremeno, grupa od oko 5.000 studenata krenula je put srpskog sela Čaglavica, svega nekoliko kilometara južno od Prištine.

Kako navodi Unmik, policija je uspela da glavninu grupe zaustavi pre ulaska u Čaglavicu, ali je veliki broj demonstranata uspeo da okolnim putevima stigne do odredišta. Masa je polako potiskivala policiju, uspevši da se probije do prvih kuća u tom selu.

Kuće su zapaljene, a međunarodne snage su se koliko-toliko konsolidovale tek pošto su iz američke baze Bondstil, kod Uroševca, stigli oklopni transporteri i značajna pojačanja.

Albanci koji su autobusima i automobilima pristizali iz Drenice zapalili su 17. marta zgradu Opštine u Kosovu Polju, organizovali napad na bolnicu, školu “Sveti Sava” i dvadesetak srpskih kuća. Srpske kuće su spaljivane do temelja, a pored njih i svi pomoćni objekti.

Spaljene su obe pravoslavne crkve u Kosovu Polju – Crkva Svetog Nikole, iz XIX veka, i Crkva Svete Katarine, u selu Bresje, kod Kosova Polja. Porušen je veliki broj spomenika na pravoslavnom groblju, što je nastavljeno i nakon pogroma.

Dan drugi

Na Kosovo je drugog dana nasilja stigao komandant južnog krila NATO-a, američki admiral Gregori Džonson, koji je preuzeo komandu nad Kforom od Nemca Holgera Kamerhofa i odobrio razmeštanje pojačanja, koja su, u međuvremenu, krenula iz Bosne.

U znak protesta zbog ubistva jednog pripadnika bivše OVK, koga je 17. marta usmrtio policajac Unmika, u Peći su organizovane demonstracije na kojima se okupilo više hiljada ljudi.

Za vreme trodnevnih nemira, u Peći su zapaljene Crkva Svetog Preteče i Crkva Svetog Jovana Krstitelja, Stara mitropolija sa parohijskim domom i Crkva vavedenja Presvete Bogorodice, u Belom Polju, koja je nastradala 1999. godine, ali je bila delimično obnovljena i osposobljena za bogosluženje. Takođe, porušeni su i svi nadgrobni spomenici na groblju u Belom Polju.

Osamnaestog marta albanski ekstremisti su izvršili napad na selo Svinjare i tom prilikom zapalili veći broj srpskih kuća. Uz pomoć pripadnika Unmika, meštani su, iz zone napada premešteni u drugi kraj sela.

Tokom večernjih časova, 18. marta, albanski ekstremisti palili su napuštene srpske kuće u Obiliću, dok su na policijsku stanicu bacili bombu. Takođe, spaljena je srpska crkva u centru Obilića, kao i zgrada ambulante. Istog dana svi Srbi iz Obilića su proterani.

Kod nemačke baze Kfora u Prizrenu 18. marta došlo je do sukoba Albanaca i međunarodnih mirovnih snaga. Albanci su pokušali da uđu u bazu u kojoj je bilo sklonjeno 58 Srba, ali je njihov napad odbijen. Demonstranti su uništili na desetine vozila Unmika, službena vozila UN, kao i nekoliko privatnih automobila.

Uloga međunarodnih misija

Dostupni izveštaji međunarodnih misija bacaju veliku senku na sliku o sposobnosti Unmika i Kfora da čitavih pet godina nakon dolaska u pokrajinu kontrolišu tamošnje prilike, kao i da uspešno intervenišu u slučaju nereda. Prema tim dokumentima, osoblje Unmika i vojnici NATO-a najviše vremena tokom dva kritična martovska dana proveli su nadajući se kako će rušilačka energija demonstranata brzo splasnuti, te da će ih divljanje demonstranata jednostavno zaobići.

Za najgore propuste Kfora uzimaju se paljenje crkava u južnom delu Mitrovice, kao i uništavanje sela Svinjare i Belo Polje, pre svega što su vojnici NATO-a, iz svojih svega nekoliko desetina metara udaljenih baza, u najvećoj meri neaktivno posmatrali divljanje demonstranata.

Nemački nedeljnik Špigl je vojnike iz te države prozvao “zečevi sa Kosova”, pošto su napustili manastirski kompleks kada su im Albanci obećali da “im neće ništa”. Vojnici su poslušali, a ubrzo nakon njihovog odlaska manastir je spaljen.

“Oko 200 demonstranata poslalo je delegaciju sa belom zastavom kod Nemaca uz obećanje da im se neće desiti ništa loše. Mi želimo samo da zapalimo manastir, rekli su. Zaštitnici iz Kfora su šest monaha i dvoje posetilaca stavili u oklopna vozila i pobegli, vozeći ih kroz plitku vodu Bistrice. Manastir je zapaljen”, objavio je Špigl.

U Đakovici su italijanski vojnici vodili pravi obračun sa demonstrantima, a u okolini Peći, Unmikov policajac ubio je jednog Albanca.

Zbog trapave reakcije na nasilje, Ujedinjene nacije su smenile šefa Unmika Harija Holkerija i na njegovo mesto, u maju te godine, postavile Serena Jesena Petersena.

Prve reakcije posle dva dana nasilja

Nemačka obaveštajna služba (BND) od samog početka je tvrdila da su demonstracije planirane, zasnivajući takve zaključke na transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova.

Tadašnji komandant južnog krila NATO-a, admiral Džonson, neposredno po izbijanju nasilja izjavio je da događaji na Kosovu “deluju okrestrirano i organizovano”. “Razvoj događaja na Kosovu poslednjih dana ukazuje na postojanje organizovanog obrasca u tom nasilju”, rekao je tada Džonson.

Slične izjave dolazile su i od tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a, Japa de Hop Shefera, koji je kosovske Albance upozorio da greše ako veruju da organizovanim nasiljem mogu dobiti od međunarodne zajednice ono što žele.

I komandant međunarodnih snaga u Bosni, general Virdžil Peket, čije su snage pritekle u pomoć kolegama na Kosovu, potvrdio je da su neredi “vrlo dobro orkestrirani i organizovani”, dok je komandant italijanskih snaga na zapadu Kosova Alberto Primiseri izjavio da su “Albanci imali spremljen plan da opustoše Kosovo”.

IZVOR: NTV Arena

Napiši komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.Obavezna polja su označena sa *

Check Also

Ljeljenča: Rod marelice “ruskinja” podbacio

U voćnjacima porodice Radomira Stojanovića meštana iz Ljeljenče kod Bijeljine ovih dana se…